Dok ne zaboravim

Dok uz zvuke omiljenih pesama, hodam po užarenom asfaltu i merim teškim koracima vreo grad, priznajem u sebi da mi nedostaješ.
Nedostaje mi more, nedostaješ mi ti, nedostajem mi ona ja sa tobom.
Ova ja danas joj ni po čemu nije slična.
A eto, mogli smo da trčimo po plaži.
I da pravimo kule u pesku.
Dobro, dobro.
Znam da sam uvek bila veće dete od tebe.
Ali ni ti nisi mnogo daleko.
Mogli smo na toj nekoj plaži da plešemo, grlimo more i gledamo zalazak Sunca.
Tamo je još divniji.
I da ležimo na pesku i filozofiramo o svemu.
A ti da prekidaš moje neke teorije onim ozbiljnim “Ivana”.
Da tvrdoglavo tvrdim da sam u pravu, a ti da me poljubiš kad se iznerviram.
Neko tamo more možda nas još čeka.
Možda je i videlo bezbroj ovakvih parova, pa mi njemu ne nedostajemo.
Ne nedostajemo ni tebi.
Samo ja još uvek čuvam to nedostajanje u sebi i ne umem da pustim.
A otišla sam, kao.
Odustala sam, kao.
Zaboravila nisam.
Ostaje mi da čekam dan kad će neko drugi, neko bolji uspeti da te izbriše.
Sama ne umem.