Tu je Oktobar…
Ponovo…
Stigao je,
Gotovo neprimetno,
Sa koferima bakarne boje,
Prepunim jesenjeg lišća
I jednom bronzanom olovkom
Kojom će narednih dana
Ispisivati najlepše priče,
I bojiti stvarnost najlepšom bojom.
Tu je Oktobar…
Stigao je,
Sa zlatnim osmehom
I narandžastim šeširom,
Prošaranim braon i crvenim tonovima.
Tu je Oktobar…
Osmehuje se,
Dok počinje ovogodišnju priču…
Priču o melodiji vetra,
Uz koju lišće pleše svoj najlepši ples…
O šuškavim koracima u sumrak,
Koji žure da nekome stignu…
O džepovima kaputa,
Koji greju nečije ruke…
O hladnim nosićima,
Koje greju nečije usne…
O poljupcima na kiši,
Dvoje zaljubljenih
Koji ne primećuju hladnoću…
O poslednjim toplim zracima Sunca
I najlepšim jesenjim zalascima…
O mirisu pečene paprike
I ajvaru koji spremaju nečije mame i bake…
O ušuškavanju ispod ćebeta,
Sa šoljom toplog čaja
Od jabuke i cimeta…
O praznim klupama,
Usamljenim ulicama,
Napuštenim parkovima,
Kojima prođe tek poneka duša
Koja negde žuri
I gunđa kako mrzi jesen…
I o nekim ludama
Koje uživaju u bojama
I lepoti jeseni…
Tu je Oktobar…
Došao je da zagrli prirodu,
pred dugi, zimski san.
Oktobarska devojčica 